Tuesday, 23 September 2014

Article on Marina Abramovic performance in Serpentine Gallery in London, 18/09/2014, Daily DANAS, Belgrade. 2/2

LINKE HERE!

DOPISNICA: London (2)

Ja sam ovde medijum

AUTOR: MARKO MILOVANOVIĆ
„Ali vi niste predmet ovde“, izrekao sam misao koja me je dugo kopkala. „U tome i jeste stvar“, rekla je Marina. „Idete u toalet?“, naivno sam upitao, setivši se njujorškog performansa „Umetnik je prisutan“, tokom kojeg je nepomično sedela satima dok su se pred njom smenjivali posetioci izložbe. „Idem u toalet, pijem vodu. Nije u tome stvar. Ja sam ovde katalizator, medijum. To je mnogo teže.“
A zašto je teško Marini Abramović da bude „medijum“? Zato što je u proteklim godinama umetnica postala „medij“, prvoklasni „selebriti“ koja se druži sa Ledi Gagom i Džej Ziem. Odatle i najviše prekora na račun njene umetnosti, ishitreni kritičar pripisaće tročasovno čekanje u redu ispred galerije njenoj svetskoj slavi, a zaboraviće da razmisli o svemu čemu nas umetnica uči dajući nam na tanjiru „ništa“, odnosno dajući nas same sebi.
Marini je teško da bude „medijum“ i zato što njena pojava ne nosi samo ličnu energiju koju može imati žena koju ste jutros videli u javnom prevozu ili u pekari, već energiju svih naslovnih strana, knjiga, filmova i predstava u kojima se pojavila. Zato je ovaj projekat izazovan, jer u sopstvenom prostoru umetnica sama sebi postaje najveća smetnja. Dok se direktno ne obrati posetiocu i usmeri ga na jedno od energetskih polja koja pokušava da stvori, obavijena je velom sopstvene slave. Kada vas uhvati za ruku ili vam šapne potpuno ljudsko pitanje, veo slave pada i Marini ostaje samo snažna ljudska energija. Naizgled fizički podnošljiviji, ovaj projekat Marine Abramović može se opisati kao izlazak iz uloge umetničkog dela, gde je sama donekle „žrtva“ posetilaca izložbe. Ovo je, verovatno, prirodan zaokret u karijeri iskusne i ispunjene umetnice, kojoj se godine na licu ne vide.
Kao što sam joj obećao, došao sam ponovo, u avgustu. Tokom dva sata čekanja u redu, iz galerije su izlazili uplakani, nasmejani, ljuti i ravnodupni ljudi. Poslednjeg dana tromesečnog performansa posetiocima su date zvučno izolovane slušalice za uši, da tišina bude veća. Performans se vremenom menjao, upotreba prostorija, prisustvo stolica. Sa slušalicama na ušima shvatio sam da sa Marinom ovog puta neću pričati. Umetnica je, držeći se za ruke sa jednim posetiocem, usporeno hodala napred - nazad u jednoj od manjih prostorija, diskretno, kako sama sebi ne bi smetala. Delimično razočaran, bez teških misli koje bih ovog puta podelio sa belim zidovima, ubrzo sam otišao.

Article on Marina Abramovic performance in Serpentine Gallery in London, 17/09/2014, Daily DANAS, Belgrade. 1/2

LINKE HERE!


DOPISNICA: LONDON (1)

Petsto dvanaesti sat Marine Abramović

AUTOR: MARKO MILOVANOVIĆ
„Dođi u avgustu ponovo, tada će biti još bolje“, rekla mi je Marina Abramović pri izlasku iz londonske Serpentajn galerije u junu ove godine. Na kraju svakog dana, umetnica u osamnaest časova napusti prostor u kojem se odvija performans i na vratima galerije pozdravlja posetioce.
U toj je situaciji pojedini fotografišu, jer bez zabranjenih telefona i fotoaparata to unutra nisu mogli uraditi. Tako se umetnica svaki dan vraća u stvarnost, istu onu iz koje su na hiljade posetilaca odlazili ulaskom u njen prostor. Šta je Marina uopšte želela i da li je u tome uspela, još je neizvesno. I sama sugeriše u nedavnom razgovoru za Gardijan da će joj trebati dosta vremena da shvati šta se sve dogodilo u maloj galeriji u Hajd Parku i da li je bilo uspešno.
„512 sati“ je projekat koji je umetnica opisala kao najrizičniji i najkomplikovaniji u svojoj karijeri. To su u početku neki videli kao marketinški trik, ali je nakon tri meseca jasno da je Marina iskusan umetnik i učitelj, i da je opravdano svesna rizika.
„Trebalo mi je četrdeset pet godina rada da bih se usudila da pokušam nešto ovako“, šapnula mi je u petominutnom razgovoru, a potom me je postavila da mirno stojim, zatvorenih očiju, na platformi u sredini prostorije.
Pre nego što mi je Marina prišla, kompozicije nepomičnih ljudi koji žmure ili gledaju u prazno već su me bacili u duboka razmišljanja o umetnosti. U svetu u kojem maestralna skulptura „Laokont sa sinovima“, izložena u Vatikanu, zaokuplja pažnju prosečnog posetioca četiri do šest sekundi, koliko traje fotografisanje smartfonom, Marinini posetioci u prostoru galerije ostaju satima. Oni sa druge strane ne gledaju ni u šta, jer umetničko delo nema fizička svojstva. Savremena umetnost svela se na degradaciju svega, tako da je Marinino „ništa“ ipak mnogo više nego što je veliki deo publike ikada video ili barem doživeo.
„Slično onome što je radio Tesla, pokušavamo da stvorimo energetsko polje“, odgovorila je na moj komentar da je u galeriji stvorila atmosferu svetilišta. Nakon što sam proveo izvesno vreme nepomično stojeći, razmišljajući o umetnosti i mnogim drugim temama koje su me tih junskih dana mučile, otvorio sam oči. Odstupio sam iz grupe nepomičnih ljudi koja se od mog poslednjeg viđenja prostora znatno promenila i proširila, i vratio se na isto mesto gde sam ranije razgovarao sa umetnicom. Ponovo mi je prišla i rekla: „Vidiš, funkcioniše!“

Saturday, 30 August 2014

"Architecture heales scars from Escobar" - Contribution to "303" architectural magazine run by students from Sarajevo University

Umetnost koja se ne fotografiše: Petsto dvanaesti sat Marine Abramović



London, avgust 2014

„Dođi u auvgustu ponovo, tada će biti još bolje“, rekla mi je Marina Abramović pri izlasku iz londonske Serpentajn galerije u junu ove godine. Na kraju svakog dana, umetnica u osamnaest časova napusti prostor u kojem se odvija performans i na vratima galerije pozdravlja posetioce. U toj je situacije pojedini fotografišu, jer bez zabranjenih telefona i fotoaparata to unutra nisu mogli uraditi. Tako se umetnica svaki dan vraća u stvarnost, istu onu iz koje su na hiljade posetilaca odlazili ulaskom u njen prostor. Šta je Marina uopšte želela i da li je u tome uspela, još je neizvesno. I sama sugeriše u nedavnom razgovoru za Gardijan da će joj trebati dosta vremena da shvati šta se sve dogodilo u maloj galeriji u Hajd Parku i da li je bilo uspešno.  

Tuesday, 22 April 2014

Correspondence for politika from Medellin, Colombia 2/2 20.04.2014

LINK HERE

Svet

Kako da Kolumbijci zaborave Eskobara

Bogota je prvo podelila paramilitarne organizacije koje su proizvodile kokain, da bi potom od Medeljina napravila uzor svima kako da rešavaju socijalne probleme jednog grada

Specijalno za „Politiku”
Medeljin, Kolumbija – Kada se izvanredna priča transformacije kolumbijskog grada Medeljina ispriča jednom strancu, sumnjičavi pogled je skoro neizbežan. U zemlji u kojoj svi uglas označavaju korupciju kao najveći problem društva, jedan grad je vraćen u život izgradnjom na desetine infrastrukturnih projekata i kulturnih institucija. To otvara mnoga pitanja o finansiranju velelepnih zgrada i o tome koliko su čiste ruke političara koji su se proslavili transformacijom Medeljina.
Mesto koje je devedesetih bilo crna rupa Južne Amerike, za vreme vladavine Pabla Eskobara, danas je uzor mnogim gradovima širom sveta koji se bore sa socijalnim problemima sličnih razmera. Entuzijasti vole da istaknu da je uz pomoć savremene i svetlucave arhitekture ugrađene u ozloglašene četvrti Medeljina broj ubistava na godišnjem nivou smanjen sa 380 slučaja na 100.000 stanovnika ranih devedesetih, na današnjih 60 slučaja na 100.000 stanovnika.
Istina je, međutim, da je za to zaslužan pre svega dugotrajan politički proces povratka države u Medeljin, koji se desio nakon ubistva Eskobara 1993. Pregovori Bogote sa paramilitarnim organizacijama koje su obezbeđivale proizvodnju i trgovinu kokaina u Medeljinu rezultovali su predajom naoružanja i cepanjem kriminalnih organizacija u manje grupe sa kojima se lakše izlazilo na kraj.
Arhitektura i urbanizam potom su dobili svoju važnu ulogu u razvoju grada. Medeljin je prvi i jedini grad u Kolumbiji koji može da se pohvali metroom, koji takođe čine i dve žičare koje sa ostatkom grada povezuju doskora nedostupne kvartove u strmim brdima. Botanička bašta, park nauke, kompleks bazena i nekoliko biblioteka načinili su javne prostore grada dostupnim i sigurnim. U brdima, između međusobno sukobljenih naselja koja su pucala jedna na druge, sagrađeni su mostovi, a tenzije zaboravljene.
Poznavaoci prilika kažu da su tek u poslednjih par godina efekti emancipacije vidljivi. Eskobar je doskora bio u srcima mnogih, tajno slavljeni heroj koji je među siromašnima izgradio sliku Robina Huda, pomažući bolnice, škole, crkvu.
Da proverim koliko je Eskobar zaboravljen, grupu dečaka iz jedne siromašne četvrti Medeljina upitao sam šta bi voleli da budu kad porastu. Uglas su odgovorili: „Fudbaler!” A da ne može fudbaler, viknuli su „policajac”! A da ne može ni policajac, viknuli su „taksista”. Tu sam se zaustavio.
Iz razgovora sa žiteljima jedne od četvrti koja je do pre deset godina važila za najopasniju vidi se da je država vratila poverenje najsiromašnijih.
„U početku im nismo verovali. Hteli su da ruše moju kuću kako bi navodno sagradili zgradu za sve koji su iseljeni zbog gradnje žičare”, priča lokalna liderka na čijoj je zemlji izgrađen jedan stambeni blok. „Dugo smo razgovarali, dolazili su svaki dan. Mislili smo da hoće da nas prevare. Mene su prvo ubedili, a ja sam onda morala da ubedim sve ostale. Moj uslov je bio da dobijem stan u prizemlju da bih u dnevnoj sobi mogla da otvorim prodavnicu.”
Pored političke volje, državnih sredstava i saveta iz međunarodnih institucija, Medeljin svoj razvoj velikim delom duguje gigantu EPM (Javna preduzeća Medeljina). Ovo državno preduzeće drugo je po redu najprofitabilnijih u Kolumbiji, a sa sedištem u Medeljinu grad snabdeva vodom, gasom, strujom, komunalnim uslugama i uslugama telekomunikacija, dok je istovremeno veliki igrač u energetskom sektoru cele Južne Amerike.
Kako je Orasio Valensija, direktor arhitektonskog sektora EPM-a objasnio, budžet kompanije za „socijalnu odgovornost” ozbiljno se razmatra sa lokalnim vlastima i republičkim ministarstvima i skoro u potpunosti se usmerava na izgradnju javnih prostora, škola i edukativnih centara. Projekti u saradnji sa EPM-om su se za lokalne vlasti pokazali kao najbolji, jer EPM na sebe preuzima obezbeđenje i funkcionisanje izgrađenih objekata.
„Naš poslednji projekat predstavlja uklanjanje zidova oko nekoliko rezervoara za vodu širom Medeljina i gradnju javnih prostora oko njih. Zavisno od okruženja i dogovora sa lokalnim vlastima, neki će u okviru sebe imati muzičku školu, učionice sa kompjuterima za odrasle ili otvoreni bioskop”, kaže Valensija, pokazujući jedan od dva završena projekta. „U Evropi je verovatno kvalitetnija gradnja, ali mi se trudimo koliko možemo.”
Marko Milovanović
objavljeno: 20.04.2014.

Correspondence for politika from Medellin, Colombia 1/2 14.04.2014

LINK HERE


Svet

Arhitekturom protiv kriminala

Kolumbijski grad Medeljin stručnjaci preporučuju kao primer kako „popraviti” najopasnije i teško dostupne sirotinjske kvartove







Specijalno za „Politiku”
Medeljin, Kolumbija – Od grada koji je devedesetih bio jedno od najopasnijih mesta na svetu, okupiran kartelom Pabla Eskobara, Medeljin je danas živopisan i funkcionalan grad. Transformacija kroz koju je prošao, primer je generacijama sociologa, urbanista, arhitekata, kao i političkim liderima velikih gradova širom sveta, koji se bore sa problemima sličnim kolumbijskim.
Upravo oni su se minule nedelje okupili u ovom kolumbijskom gradu na Svetskom urbanom forumu, koji se održava u okviru UN Habitata, programa Ujedinjenih nacija za ljudska naselja. Događaj takvog kalibra i veličine podigao je grad na noge, pa pored neuobičajeno velikog broja stranaca, studenti sa lokalnog univerziteta tvrde da se nikada nisu osećali bezbednije. Nasmejani policajci diskretno se šetaju svakim javnim prostorom uključujući i vagone metroa.
„Vaš rat za nezavisnost bio je devedesetih, zar ne”, upitao me je taksista nakon što je saznao da dolazim iz Srbije. Iznenađen njegovom obaveštenošću klimnuo sam glavom i rekao „si”.
Tek nekoliko minuta kasnije postao sam svestan „kolonijalnog duha” koji nije napustio Latinsku Ameriku, a koji u prvi mah nisam osetio boraveći nekoliko dana u Bogoti. Kažu da su ljudi u Medeljinu mnogo pričljiviji, gostoljubiviji i vredniji. Jedna teorija je da je to zbog niže nadmorske visine i klime večitog proleća, a druga da su za to zadužene milijarde dolara kojim je Medeljin oživljavan tokom poslednjih petnaest godina.
Svetski urbani forum održava se svake dve godine u različitim gradovima sveta i predstavlja najznačajnije mesto za diskusiju o razvoju urbanih sredina i naseljenosti planete. Sa često ponavljanom činjenicom da u svetu više od dve trećine populacije živi u gradovima, forum je postao važan politički i profesionalni skup na kojem se teme ubrzanog razvoja gradskih sredina razmatraju kroz perspektive zakonodavstva, ekonomske politike, održivog razvoja, ekologije, prostornog planiranja, pa sve do tehničkih aspekata gradnje zgrada i infrastrukture.
Sa sloganom „Urbani kapital u razvoju – Gradovi za život” ovogodišnji skup skreće pažnju na siromašne zemlje i zemlje u razvoju. Medeljin je ponuđen kao idealan primer za mnoge afričke, indijske i druge južnoameričke gradove u kojima su socijalne tenzije izuzetno visoke.
Svetu se prodaje kao grad koji je „popravio” svoje najopasnije i teško dostupne sirotinjske kvartove, takozvane komune, ilegalno i neformalno izgrađene u strmim brdima. To je učinjeno mnoštvom projekata, gradnjom savremenih centara kulture, biblioteka, škola, parkova. Gradski prevoz je dosegao najnepristupačinija naselja u brdima, koristeći žičaru sa korpama kao produžetak gradskog metroa.
Iako su na preporukama za razvoj grada od kraja devedesetih radili Nemačka, Ujedinjene nacije i Vlada Kolumbije, zasluge za ove projekte pripisuju se pre svega Serhiju Fahardu, sinu arhitekte i gradonačelniku Medeljina od 2004. do 2007. godine. On je insistirao na ugrađivanju savremene i atraktivne arhitekture u komune, kao načinu za „lečenje” grada. Medeljin je tako postao primer da se arhitekturom može boriti protiv kriminala i siromaštva, i da se može drastično promeniti svest i kultura ljudi.
U komuni na jugu Medeljina, neformalnom i delom ilegalnom naselju, upoznao sam Suzi, sredovečnu gospođu, koja je meni i grupi studenata arhitekture iz Londona pritrčala sa osmehom i uzbuđenjem, vukući nas za rukave u svoj novi stan. Na putu nam je prstom pokazivala po nepreglednom i haotičnom kvartu šta se sve promenilo.
Kada smo je pitali da li je kraj gde živi bezbedan, okrenula se ka grupi dece koja nas je pratila: „Oni nikada nisu videli mrtve ljude na ulicama komune. Je li video ko od vas?” Mališani su odmahivali glavom.
Iako je često uzdignut do zvezda, Medeljin je nepredvidiv grad kojim je nemoguće pešačiti jer se sigurni i opasni kvartovi nasumično smenjuju. Ponoćna vožnja taksijem otkriva horde beskućnika koji spavaju po trotoarima, a nedeljna šetnja da je droga vrlo i vidljivo prisutna na ulicama.
Uprkos očiglednom napretku i izuzetnom ekonomskom potencijalu, teško je zatvoriti oči pred mnogim znacima da je Kolumbija tek na početku dugog puta ka socijalnom, društvenom i kulturnom oporavku.
Marko Milovanović
objavljeno: 14.04.2014.

Sunday, 1 December 2013