Wednesday, 27 January 2010

Saturday, 23 January 2010

Roof Proposal, 2nd Project, Sketch Model









Albuquerque Balloon Fiesta Watercolors












US corespodence for DANAS 5, February 2009.



12/02/2009 20:49

POGLEDI IZ AMERIKE - Istorija, razlozi, sadašnjost i sudbina američkog ratovanja (5) LINK TO4!!! 

Opasnost zvana Osama bin Laden

AUTOR: MARKO MILOVANOVIĆ
Bivši američki lider Džordž Buš Mlađi suočio se s velikim izazovom na početku svog predsednikovanja. Slike ljudi koji skaču sa najviših spratova Svetskog trgovinskog centra, u nadi da će tako spasiti život, obišle su uplašeni svet. Četiri aviona učestvovala su u planiranoj terorističkoj akciji, ali samo tri su stigla do svojih meta. Dva aviona srušila su Svetski trgovinski centar, jedan je „napao“ Pentagon, dok četvrti nije stigao do cilja. Dok je američka nacija patila za izgubljenim životima, mediji su postavili veoma osetljivo, ali jedino logično pitanje: „Zašto? Zašto su nam ovo uradili? Odgovor treba potražiti od glavnog osumnjičenog. Oglasio se surovi Osama bin Laden. Blagoslovio je nemili događaj i pozvao na više bombaških napada na Sjedinjene Države.
Bin Laden je u medijskom obraćanju 7. oktobra 2001. rekao: „To kako se Amerika oseća sada zanemarljivo je u odnosu na ono kako smo se mi osećali godinama. Naša nacija je trpela poniženja i uništavanje stanovništva više od 80 godina. Naši sinovi su ubijani, naša krv je prolivena, naše svetinje su napadane i niko ništa nije čuo i niko nije pazio. Milioni nevine dece bivaju ubijeni dok ja sada govorim. Oni bivaju ubijani u Iraku, a to se ne smatra zločinom. Americi i njenom narodu mogu da poručim samo nekoliko reči. Kunem se u Boga, koji se sam uzdigao do nebesa, ni Amerika ni američki narod ne može sanjati o miru dok ga mi ne budemo imali ovde , u Palestini i dok svi nevernički vojnici ne napuste svetu zemlju Muhameda“.
Svet je bio zatečen. Administracija predsednika Buša ubrzo je obavestila medije da oprezno rukuju Bin Ladenovom snimljenom porukom, jer se u njoj, kako su tvrdilli, kriju kodirane poruke ostalim, neotkrivenim teroristima. Američki stručnjaci „slobodnijeg duha“ ovakvu predsedničku poruku razumeli su kao skretanje pažnje javnosti s potencijalne istinitosti Osaminih reči. Mnogi tvrde da se tadašnja vlast plašila da će američka javnost baš nju, predsednika i administraciju, a pre svega Pentagon i Ministarstvo spoljnih poslova, označiti kao krivca za teroristički napad. Očekivalo se da će Pentagon, pomoću vojnih operacija i Mininistarstvo spoljnih poslova, koje kreira takvu politiku, snositi nekakvu odgovornost. Američka spoljnopolitička i vojna aktivnost više nije rezultirala samo smrću američkih vojnika, već je septembra 2001. Amerika osetila šta znači izgubiti živote civila.
Osama bin Laden ovaj teroristički akt nije upotrebio samo kao odgovor i uzvraćeni udarac, već i kao provokaciju. On je očekivao da Sjedinjene Države započnu masovnu agresiju nad srednjoazijskim svetom, što će još više podstaći njegovu ideju o Svetom ratu protiv Sjedinjenih Država. Kako je velikoj sili bilo veoma teško da ne odgovori na ovu prozivku, a imajući u vidu američki takmičarski duh, posebno kada je reč o oružju, predsednik Buš proglasio je „rat protiv terorizma“, još jedan veliki paradoks u američkoj istoriji.
Džordž Buš, mnogi kažu u naletu emocija, podelio je svet na dobar i loš, odnosno na dobre i zle države. S obzirom na činjenicu da je sam stvorio podelu, imao je priliku da prvi bira i izabere „dobro“ za svoju stranu. Tako je započeo „dug i krvav“ rat protiv „zlih“. Iako je rat objavljen pre svega nepodobnom azijskom, muslimanskom svetu, na terorizam su mogli biti podstaknuti još neki neprijatelji poput Libije, Sirije, ali na prvom mestu, američki trn u oku, susedna Kuba. Iako ne predstavlja glavni problem, Kuba je postala važna tema i nastala je šala u kojoj predsednik Buš preti svom bratu, guverneru Floride, da će, ukoliko svi kubanski teroristi ne budu uhvaćeni, početi bombardovanje Majamija.
Godine 2001. počelo je bombardovanje Avganistana, a rat u kojem Amerika učestvuje u velikoj meri još traje. Godine 2003. zbog straha da Sadam Husein razvija nuklearno, hemijsko i biološko oružje, počela je invazija na Irak, sada u cilju borbe protiv terorizma. Uskoro su počeli i pritisci na Siriju i Iran, kako bi te zemlje, koje su susedi Iraka, sarađivale sa SAD. Ahmed Čalabi, američki čovek, uprkos osudi za proneveru banke u Jordanu, postao je ministar za naftu, a kasnije i premijer Iraka. Njegov najveći potez bio je otvaranje izvora nafte ove zemlje, uglavnom za američke naftne gigante. Međutim, zaboravljena je jedna važna stavka, koja predviđa da predsednik prvo treba da se dopada svom narodu, a tek onda Sjedinjenim Državama. Budući da demokratsko glasanje Iračana nije omogućilo uvođenje demokratije u američkom smislu, biranjem američkog kandidata, bitka protiv terorizma je nastavljena. „Ima nekih koji misle da mogu da idu protiv nas, u Iraku. Moj odgovor je: dođite da vidimo“, poručio je Džordž Buš jula 2003. i još jednom ozvaničio svoj tvrdi stav. Kao odgovor poslužio je citat anonimnog američkog vojnika iz Iraka objavljen u Njujork tajmsu : „Iračani nas ne žele ovde i mi ne želimo da budemo ovde’’.
Autor je maturant Užičke gimnazije koji u okviru razmene boravi u Americi

US corespodence for POLITIKA 4, October 2008.



Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Čekajući Noć veštica


Nedelja, 21. septembar 2008.
Probudio me je glas američke majke. Bilo je oko sedam sati. Moramo da požurimo kako bismo stigli na vreme na misu. Udahnuo sam duboko i rekao sebi: „Hajde, nije to tako teško. Moraš i ti malo da izlaziš u susret novoj kulturi.” Iako je nedelja, uspeo sam sa sebe da otresem osećaj žrtve, pristojno sam se obukao i izašao iz svoje sobe.
„Dobro jutro! Idemo li?”
Amerikancima, na prvi pogled, vera nije bitna. Uvek aktuelna – potpuna sloboda. Opsednutost 11. septembrom ne jenjava. To sam osetio i na svojoj koži. Već nekoliko puta sam odgovarao na pitanja tipa: Jedete li vi prase, tamo? A koja je to vera? Je li to blizu Bliskog istoka? Jesi li ti onda mormon?
Baš pre dva dana, profesorka engleskog ispričala nam je jednu anegdotu koja se savršeno uklapa u ovu priču. U avionu je pored nje seo nepoznati, tamnoputi gospodin. Nakon poletanja, gospodin je iz svog pozamašnog i sumnjivog ručnog prtljaga izvadio Kuran i počeo da ga čita. Gospođa Emberhart ga je pogledala i prebledela. Počela je zbunjeno da gleda oko sebe. Pogledom je tražila EXIT. Tamnoputi gospodin je sa svog svetog pisma skrenuo pogled na nju i upitao je: „Šta? Frka?” Kraj priče, na sreću, nije bio tragičan. Bio je to početak jednog prijateljstva.
Nakon mise sam se zadržao u crkvi, da se upoznam sa sveštenikom. Dobio sam čak i blagoslov. Američka majka, koja sve do sada nije izgledala kao religiozna osoba, bila je očigledno srećna zbog mog prisustva. Video sam i memorijalni deo crkve, kojim se ponose, posvećen 11. septembru.
„Možemo da idemo i u pravoslavnu crkvu, ako želiš da se pomoliš. Ja ne volim da idem u druge crkve, ali ću sa tobom ići!”
„Naravno”, odgovorio sam američkoj majci, baš bih voleo da vidim pravoslavnu crkvu u Nju Meksiku. Činjenicu da nisam religiozan sam prećutao. Iako nisam verovao da se zaista radi o pravoslavnoj crkvi, na vreme sam izvadio foto-aparat iz džepa.
Da, to je stvarno pravoslavna crkva. Mala, oronula i zaključana. Ništa od molitve.

Ponedeljak, 20. oktobar 2008.
Rio Rančo je malo mesto u Nju Meksiku. Nalazi se na pola sata vožnje od Albukerkija. Površinski je veći od Beograda, a ima manje stanovnika od Užica. Svi žive u kućama i imaju velika dvorišta u koja ne izlaze, u kojima se samo ponekad mogu videti deca, table sa reklamnim porukama i ukrasi, zavisno od praznika koji dolazi.
Kraj oktobra se polako bliži. Teške teme, sudbonosni izbori koji kucaju na vrata i ekonomska kriza nisu omeli nasmejane i zadovoljne (?) Amerikance, da se bave pripremama za Noć veštica.

Uprkos tome što se prošle sedmice žalio da je izgubio sedam hiljada dolara tokom krize u Volstritu, profesor matematike okitio je svoju učionicu najraznovrsnijim ukrasima za Noć veštica. Svakog jutra sve je više okićenih kuća i bundeva koje se zloćudno smeše prolaznicima. Svakog dana „Volmart” je snabdeveniji materijalom za kićenje, maskama, bundevama. Prodavnice u kojima se prodaju maske, koje inače rade tokom cele godine, tek sada počinju da liče na inflatornu Srbiju, što im je, naravno, cilj. Redovi kao za brašno i šećer svakog dana su sve duži. Agonija će se završiti nakon trideset prvog oktobra. Tada će u te prodavnice svraćati samo oni, pametni, koji su slušali dobroćudnu Opru Vinfri i koji su odlučili da dan posle Noći veštica, na sniženju, kupe sve ono što je neko, dan pre, platio duplo više. Opra savetuje da se kupljeni ukrasi i maske čuvaju za sledeću godinu, kada će biti potpuno novi i niko neće imate takve.

U školi je upravo počelo drugo tromesečje i nakon kratkog raspusta koji se nedavno završio, sve kao da kreće iz početka. Prošlo je osam sedmica od kada sam došao. Sunce i dalje sija, kiše skoro da nema, jutra su malo hladnija. Kulturne i sve druge razlike koje su me prvih sedmica proganjale lagano prestajem da primećujem. Zelenilo, kojeg jedva ima, polako, ali sigurno postaje žuto, kao i sve drugo u ovom delu Amerike.

Marko Milovanović
[objavljeno: 26/10/2008]

Thursday, 21 January 2010

Uzice, Western Serbia



US corespodence for POLITIKA 3, October 2008.


Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Američki izbori, strah i nada


Utorak, 7. oktobar 2008.
Na kraju časa američke istorije prišao mi je profesor i podsetio me da je večeras debata predsedničkih kandidata. Svakako ću je gledati.Iako su impresije uvek neke sitne stvari, razlike, postoje i neke krupne, koje Amerikancima privlače pažnju, a i meni, i koje čine njihovu, a i moju svakodnevicu. Obama ili Mekejn, istorijska odluka, najvažnija, kao i uvek, u istoriji Amerike.Imam sreće što sam se u ovako specifičnom trenutku našao na ovako specifičnom mestu. Kandidati su postali jako bitni pojedinci. Kroz televizijske ekrane i letke uvlače se u domove. Mnogo puta sam čuo: „Prosečan Amerikanac ne zna ime svog predsednika”. Šta mislite, da li je to istina? Možda ne znaju ime sekretara Stejt departmenta, ali ime predsednika znaju. I svi će glasati. Mnogi se još nisu odlučili. Oni koje ne interesuju ratovi, Kosovo, diplomatija, još razmišljaju. Oni hoće manje poreze. Oni koji neće rat, koji hoće manje poreze, i koji ne vole Buša, glasaće za Obamu. Oni koji se plaše islama, koji se plaše promena i nisu sigurni šta žele, u nadi da je drugačiji od Buša, glasaće za Mekejna. Često čujem: neću glasati za Mekejna jer je star i umreće; neću glasati za Obamu jer nema iskustva.
Ja sa izborima, hvala Bogu, imam iskustva, kao i svaki drugi stanovnik Srbije, koji u proseku godišnje preživljava dve predizborne kampanje, pa tako iskusan, često ih savetujem. Da ipak dva puta razmisle o svakom argumentu.Poneko me i posluša.
Utorak, 14. oktobar 2008.
Otvorio sam svesku u koju pedantno beležim sve što mi se događa. Taman, kada sam krenuo da napišem da mi današnji dan nije bio ni po čemu zanimljiv, ugledao sam nekoliko rečenica, koje sam prethodne sedmice greškom namenio 14. oktobru, što je i objavljeno u „Politici” i to dva danapre tog datuma. Amerikanci su i dalje nasmejani, siti, vole svoju zemlju. Ali otkud ta ljubav? Da li oni plaćaju neku cenu za svu tu sreću? Nije mi jasno.
„Sada ćeš malo da se baviš srećom!” Imam zadatak, da pokušam, makar sebi da odgovorim na ova pitanja.
Već sedam dana mi se vrzma po glavi rečenica koju su prošle sedmice oba kandidata izgovorila i podržala. Pokušavam da shvatim gde nastaje greška, u shvatanju i prihvatanju te tvrdnje kao istinite. Ona glasi: Amerikanci su najbolja nacija u istoriji sveta. Prvo na šta sam pomislio jesu kriterijumi po kojima je neka nacija (narod) bolja od druge. Baš sam se zapitao gde bi se na rang-listi našli Srbi, Jevreji, Hrvati, Južnoafrikanci, Kenijci, Crnogorci? Da li kriterijum uopšte postoji? U predizbornim kampanjama ne postoji. Ali svest o superiornosti ovde nije zastupljena samo u tom periodu, već stalno. U knjigama za američku istoriju, književnost... U poslednja dva meseca dosta se govori o propadanju Amerike, u Americi – ne tako direktno. „Njujork tajms” poredi situaciju sa situacijom u Rimskom carstvu, pred propast. Mene je sve to odvelo na ne tako udaljenu adresu od Rima, i objasnilo mi mnoge stvari. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija? Da li je američka ljubav slična onoj jugoslovenskoj ljubavi prema sopstvenoj zemlji? Sasvim sigurno, s tim što je ovaj poredak, osmišljeniji i zasnovan na potpunim ljudskim pravima.(?) Potpuna sloboda vere, govora. Ali da li se nešto krije ispod te primamljive slobode?
Pod maskom jedne vrste slobode krije se nedostatak jedne druge. Naizgled, neograničen pristup informacijama svake vrste ne može podstaći veliki broj Amerikanaca da za tim informacijama i tragaju, jer je njima na vrlo suptilan način rečeno da im te informacije nisu potrebne.
I dok pokušavam da završim ovo što pišem, razmišljajući o svemu tome, kroz glavu mi prolaze slike kuća i zastava koje se vijore pred njima, koje posmatram na putu ka školi i od škole. Setim se često i jedne devojke, sa časa ljudskih prava, koja neprekidno oplakuje svoje znanje. Barem nju ima smisla tešiti.
„Budi srećna što si svesna!”

Marko Milovanović
[objavljeno: 19/10/2008]


Monday, 18 January 2010

Portraits, FEBRUARY 2008.






US corespodence for DANAS, February 2009.



Istorija, razlozi, sadašnjost i sudbina američkog ratovanja (4) LINK TO 3

Rizični poslovi

Pogledi iz amerike

AUTOR: MARKO MILOVANOVIĆ
Godine 1989. bilo je potrebno napraviti nacionalnu strategiju inspirisanu novim promenama. Iste godine, Savet za nacionalnu bezbednost SAD se sastaje i razmatra novu situaciju u svetu i svoju snažnu poziciju. U dokumentu „Pregled politike Nacionalnog saveta bezbednosti 1989“ jasno je rečeno: „U slučaju da se SAD suprotstavlja mnogo slabijem protivniku, cilj neće biti samo da se protivnik porazi, većda se porazi odlučno i brzo“.
„Prva zemlja, koja je bila „izabrana“ kao „mnogo slabiji neprijatelj“, bila je Panama, a kako se ta investicija višestruko isplatila, i kako je samo 26 američkih života izgubljeno, trebalo je ponovo krenuti u „osvajanje“.
Samo 13 meseci nakon „intervencije“ u Panami, 1991, velika sila se uputila ka mnogo većem zalogaju. Otpočeli su američko-irački sukobi i borba za naftna polja. Tokom Prvog svetskog rata, Britanija je zaposela teritorije Iraka i Kuvajta oduzimajući ih od Otomanskog carstva, a pod objašnjenjem da je prisustvo novog gazde - sloboda. Kasnije, 1920, na stotine britanskih vojnika iznenadili su lokalno stanovništvo silom postavljajući novu, odgovarajuću vlast, u vidu „rukom izabranog“ iračkog kralja, koji je po dogovoru odvrnuo sve naftne slavine svoje zemlje za Britance u narednih 75 godina u zamenu za kraljevske počasti. Neočekivano, 1958, britanskim naftašima udaren je veliki šamar kada je njihov irački kralj zbačen sa trona i kada ga je zamenio Abdel Karim Hasim koji je doveo u pitanje sedamdeset petogodišnji ugovor. Novi kralj je odmah proglašen komunistom, a CIA je pomogla akciju unutrašnjih neprijatelja u kojoj je novi šef likvidiran.
Kao veliki prijatelj SAD i lider iračkih antikomunista izdvojio se mladi oficir Sadam Husein koji je ubrzo postao i lider Iraka. Husein je ubrzo izneverio američka očekivanja ozvaničivši naftnu industriju kao državnu, nedeljivu sa strancima. Henri Kisindžer, američi diplomata i dobitnik Nobelove nagrade za mir, svojevremeno je izjavio: „Nafta je veoma važna stvar da bi bila ostavljena u rukama Arapa“. Da bi ipak sačuvao američko prijateljstvo, Husein je 1980. označio Iran kao najveću stratešku pretnju SAD. Vašingtonu se ideja dopala, pa je Huseinu data podrška. Ubrzo su bila uništena mnoga kurdska sela, a više od 100.000 iranskih vojnika je stradalo od otrovnog gasa. Administracija Ronalda Regana primećivala je da rat ne vodi dobru, ali milioni dolara uloženi u naftnu industriju morali su biti spaseni. Kada je propala zamisao o osvajanju iranskih naftnih polja, Husein se odlučio za kuvajtska.
Međutim, Kuvajt je, za razliku od Irana, velikodušno sarađivao sa SAD i Britanijom i nije bilo razloga za intervenciju. Sjedinjene Države, sa predsednikom Bušom starijim na čelu, shvatile su da je Irak, vojno osnažen uz pomoćAmerike, sada postao njen najveći neprijatelj. To je inspirisalo tadašnjeg predsednika Buša, pa je u decembru 1990. javno izjavio da će Sadam Husein biti „izudaran po guzi“ zbog politike koju vodi, a zatim je u februaru sledeće godine poručio svetu: „Kako mi kažemo, tako je!“ Bagdad i Basra bili su snažno bombardovani, a na hiljade civila je stradalo. Irački vojnici, koji su uveliko započeli operaciju u Kuvajtu, nisu imali gde da se vrate, pa su im trupe SAD naplatile dug mučenog kuvajtskog stanovništva. Džordža Buša zamenio je znatno miroljubiviji Bil Klinton koji je nastavio sa učestalim bombardovanjem Iraka.
Dolazak Klintona obeležio je i poseban odnos SAD prema Srbiji. U devedesetim, tokom „srpske“ borbe da ovlada jugoslovenskim parlamentom na jugu počinje borba za nezavisnost albanskog stanovništva (ali i borba sa zavisnost srpskog). Iako SAD uobičajeno ne podržavaju odvajanje manjinskih grupa sve zavisi od toga da li podržavaju onog od kog grupa želi da se odvoji. Srpski lider Slobodan Miloševićnajjaču svetsku silu je ignorisao. Klintonova administracija pomogla je Oslobodilačkoj vojsci Kosova uprkos dilovanju drogom, etničkom ekstremizmu i brutalnosti koja ju je krasila. Administracija predsednika Klintona, nezainteresovanom Miloševiću ponudila je ultimatum za rešenje situacije na Kosovu uz pomoćNATO trupa. Ultimatum je ignorisan i bombardovanje je počelo.Tokom bombardovanja Srbije na Kosovo odlaze srpski vojnici i počinju „čišćenje“ albanskog stanovništva. Kada su se Albanci vratili na Kosovo, pod zaštitom NATO, počinje „čišćenje“ srpskog i ostalog nealbanskog stanovništva.Težnja ka uvek većoj efikasnosti ratovanja dovela je do konstantnog razvoja industrije oružja, koja je u SAD tako postala osnova ,,nacionalne’’ ekonomije.
Autor je maturant Užičke gimnazije koji u okviru razmene boravi u Americi

US corespodence for POLITIKA 2, October 2008.


Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Balkanska ljubav američkog vojnika

Uprkos krizi na berzi u Volstritu Amerikanci nisu klonuli duhom Foto Beta

Ponedeljak, 22. septembar 2008.
Današnji dan bio je posebno zanimljiv i stresan. Po treći put sam promenio profesore, jer sam morao da uskladim, što bi oni rekli,„akademski nivo”. Još jedna sitnica koja me je iznervirala i zbog koje sam ceo dan bio ljut na sve koji imaju bilo kakve veze sa bilo kakvom administracijom. Ali nije današnji dan bio baš toliko loš.
Upoznao sam novog profesora, koji je bio po mnogo čemu drugačiji od drugih i koji mi je ulepšao dan.
„Dobar dan, ja sam Marko, ja sam učenik na razmeni i mene su prebacili u vaše odeljenje!”
„Kako se zoveš?”, zapitao me je gledajući u papir na kome je bio zapisan moj raspored i moje ime: „Marko Milose...?”
„Ne, Milovanović”, preduhitrio sam ga. Pitao me je odakle sam? Reakcija na Srbiju bila je pozitivna, kao i svih drugih profesora. (Većina Amerikanaca na reč Srbija ne reaguje, većina te većine ne reaguje ni na Jugoslavija, a najveća većina reaguje jedino na činjenicu da je Srbija u Evropi. „To je tako kul! Da li je tamo marihuana legalna?”). Međutim,prvo što mi on je rekao nije bilo ni nalik tome: „Znaš, ja sam imao devojku koja je Srpkinja?”
„A gde ste je upoznali?”, odmah sam zapitao. Očekivao sam, u Čikagu. Ali ne.
„U Bosni. Znaš,ja sam bio vojnik u Bosni, ona je bila iz Tuzle”, prineo mi je foto-album. „Vidiš, ovo je crkva u Tuzli, vidiš sva je uništena, ovo je džamija! Ovo je moja devojka. Ovo je moja rođendanska žurka!” Na fotografiji rođendanske žurke bila je torta na kojoj je pisalo „Sretan rođendan”. Smešio sam se.
Već sam sklopio priču o tome kako je on dospeo tamo i kako se zaljubio? Odmah sam se setio filma „Pad u raj”, sa američkim pilotom koji se zaljubljuje u Branku Katić.
„A jeste li bili u Srbiji?”, radoznao sam.
„Hteo sam da idem, u Bel... u glavni grad, čuo sam da je lep, ali mi je devojka rekla da bolje ne idem, da nije bezbedno, jer sam Amerikanac. Rekla mi je da odem u Split ili Dubrovnik, da je bliže, a i sigurnije.”
Zapitkivao me je o trenutnoj situaciji u Srbiji, iz kog sam grada, koliko imam godina, u kakvu sam školu išao...
Nikada nije čuo za Užice, ali to mu je oprošteno. Kada sam mu rekao da sam završio tri razreda gimnazije, pitao me je dali jebilo mnogo teško? Objasnio sam mu i otkud mi ideja da dođem ovde, da to nije „američki san”, već potraga za nekim novim mogućnostima i želja da objektivno sagledavam dobre i loše strane odluka koje planiram da donesem, a koje se pre svega odnose na pitanje: šta i gde studirati? Rekao sam mu da mi je lepo ovde, da sam video dosta zanimljivih mesta, iako Novi Meksiko nije turistička atrakcija. Rekao sam mu i da nisam preterano nostalgičan, da sam zadovoljan porodicom sa kojom živim. Sve ga je to interesovalo, a meni je prijalo da pričam sa nekim ko me razume bolje od drugih. Jasno je i zašto. Jedino mu nisam rekao da mi nedostaje hrana. Verovatno bi i to razumeo.
Utorak, 14. oktobar 2008.
Nakon šest sedmica provedenih ovde,utisci su mnogo sređeniji, mada ne i potpuno. Mnoga pitanja traže odgovore. Iako je Volstritu problemu i iako bi deset najbogatijih ljudi na svetu poklanjanjem sve svoje imovine američkom bankarskom sistemu, ostvarilotek četvrtinu potrebne sume za spasenje, Amerikanci su i dalje nasmejani, siti, vole svoju zemlju. Ali otkud ta ljubav? Za sitost znam. Da li oni plaćaju neku cenu za svu tu sreću? Još mi nije jasno.
Jedno je sigurno: uživanje koje prosečan Srbin oseća jedući domaću, nekonzerviranu i neplastificiranu hranu obrnuto je srazmerno njegovoj svesti o tome šta jede i koliko je to vredno.


Marko Milovanović
[objavljeno: 12/10/2008]


Tuesday, 12 January 2010

Zlatibor Architecture, Western Serbia











US corespodence for POLITIKA, October 2008.



Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Susret prve vrste


Četvrtak, 21. avgust 2008.
Na aerodromu sam u Denveru, u Sjedinjenim Američkim Državama. Pre nego što počnem o bilo čemu da govorim, prvim utiscima i slično, ne mogu, a da ne opišem situaciju koju upravo posmatram. Pravo u oči me gleda malo, slatko dete, polu-Kinez, polu-Meksikanac, po slobodnoj proceni, maše mi i smeška se. Pored njega je majka, koja je upravo završila telefonski razgovor. Niska, debeljuškasta, sa kosim očima i tamnim tenom, iz torbe vadi pedantno upakovan big mek obrok. Dupli hamburger je završio u ustima mališana od, po slobodnoj proceni, dve godine. Zatim je, umesto toplog mleka ili vode, usledila – koka-kola.
Wellcome to The United States of Ameica. Da li je ovo dovoljno za strah? Ne. Za predrasude – da.
Dok čekam svoj treći let, za Albukerki, sedim oduševljen činjenicom da mogu da koristim Wireless internet i pišem ove redove u nadi da će ih za nekoliko sedmica objaviti moj omiljeni dnevni list. U torbi za laptop držim „Politiku” koju sam pokušao da čitam, ali zbog čudnih pogleda koji su do mene stizali dok sam držao novine sa čudnim (ćiriličnim) nazivom odlučio sam da čitanje odložim do sledećeg leta (avionskog leta).
Sreda, 1. oktobar 2008.
Ovaj dan počeo mi je kao i većina dana u poslednjih šest sedmica. Školski autobus, žute boje, zaustavio se ispred kuće u kojoj živim. S tortiljom u ustima istrčao sam iz kuće i utrčao u autobus. Pozdravio sam vozača i seo na sedište iza njega, da bih prvi izašao. Kao i obično, gledao sam kroz prozor i pokušavao da nađem specifičnosti mesta pored kojih prolazim, jer sva mesta toliko liče jedno na drugo da je jako teško snaći se. Već sam mnogo šta naučio, mislim da bih mogao jednog jutra da prošetam od kuće do škole, kao što sam navikao u malom Užicu. Tri milje, nije to daleko. Kada se autobus, nakon nekoliko stajanja, poprilično napunio, počela je teška rasprava vozača i jednog učenika o nekom bejzbol meču. To mi je na trenutak skrenulo pažnju s reda identičnih kuća, dosadnih u svojoj sličnosti. Oni baš vole taj sport. Pokušao sam da shvatim pravila, ali želja da saznam zašto udaraju loptu i jure za njom trajala je kratko.
Kao i obično, škola je počela i ređali su se, četrdeset devet minuta dugi, časovi. Crtanje i slikanje, španski, američka istorija, algebra, engleski, ljudska prava. I ovaj dan bi bio baš kao i svi drugi, da se na poslednjem času nije desila jedna sitna, ali jako zanimljiva diskusija. Ljudska prava. Profesorka (učiteljica) pustila je film na kurdskom jeziku. Ništa novo – titlovan film, kao i svaki drugi. Ratna tematika... A onda je profesorka zapitala:
„Ima li neko da mu je ovo prvi put da gleda film na stranom jeziku?”
Ruke su se polako dizale uvis, ja sam pogledao oko sebe i uhvatio začuđen pogled devojke iz Nemačke, takođe učenika na razmeni. Samo nas dvoje nismo podigli ruke uvis.
„Ovo je vama verovatno fascinantno?”, upitala je nas dvoje sa čudnim osmehom na licu.
„Da, veoma”, odgovorio sam bez osmeha.

Marko Milovanović
[objavljeno: 05.10.2008]

US corespodence for DANAS, January 2009.



Istorija, razlozi, sadašnjost i sudbina američkog ratovanja (3) LINK to (1)  LINK to (2) 


Hladni rat i „svetski policajac“

Pogledi iz Amerike

AUTOR: MARKO MILOVANOVIĆ (29/01/2009)
Amerika je imala sreću da nađe dostojnog neprijatelja. Sovjetski Savez, sa znatno slabijom flotom, ali istom idejom - da je militarizam izvor svake moći - upustio se u četrdeset pet godina dug hladni rat sa Sjedinjenim Državama. Ostatak sveta našao se pred teškom odlukom koga podržati-SAD ili SSSR. Neutralnost je bila teško održiva.
Iako su se Jugosloveni prvi put držali podalje od opasnosti postajući taoci komunizma, mnogi nisu imali tu sreću, pa je tokom hladnog rata, Vašington intervenisao vojno više od dve stotine puta širom sveta, izigravajući ,,svetskog policajca’’, sa starom dobrom zamisli da je svetu potreban mir.
Američko ministarstvo spoljnih poslova, Stejt department, pružilo je podršku revoluciji i antikolonijalnim ratovima koje su preduzimali azijski narodi u želji da se oslobode kolonijalnih, Kine i Malezije od 1950. do 1953. Koreja je ubrzo postala mesto najvećih sukoba. Vašington je imao savršenu priliku da Aziji pokaže moćsvog oružja. U „neredima“ je ubijeno više od četiri i po miliona Korejanaca, od čega su tri četvrtine bili civili. Koreja je i danas podeljena, a mir većviše od pola veka održavaju američke vojne trupe, neki kažu, čekajući novi rat.
U Dominikanskoj Republici, 1965. građani su dobili poruku prijateljskog Vašingtona da je glasanjem izabrani predsednik republike nepoželjan za SAD i da će „Vašingtonov čovek’’ nastaviti da obavlja funkciju. Kako se dominikanski narod veoma uznemirio zbog takve poruke, dvadeset dve hiljade vojnika je poslato da pomogne rešavanje situacije.
Kada su Amerikanci počeli da shvataju kako njihovi lideri pomažu svetu, nastala je neslana šala: „Ponekad moramo da uništimo neku državu, da bismo je spasli“. Kao velika i odgovorna sila, Sjedinjene Države su morale da reaguju i na krizu u Vijetnamu od 1964. do 1973. pa su širokih ruku sa neba Vijetnamu isporučile sedam miliona tona bombi ili ako to podelimo sa tadašnjim brojem stanovnika Vijetnama - 125 kilograma bombi po osobi. Iako su ovom okršaju, poznatijem kao Indokineski rat, američki vojnici bili samo pomoćni, 60.000 ih je poginulo, a 300.000 onesposobljeno.
U Libanu 1982. i 1983. trajao je civilni rat nakon izraelske invazije. Sjedinjene Države aktivno su učestvovale u ratu, podržavajući Izrael.
Prema tadašnjem američkom predsedniku Ronaldu Reganu, Grenada je ugrožavala američku državnu bezbednost, pa je po naređenu intervenisano i na ostrvu je postavljena nova, ,,odgovarajuća’’ vlada.
Kada se libijska vlast promenila i kada je na čelo Libije došao čovek koji nije velikodušno sarađivao sa američkim naftnim gigantima kao kralj Idris, nije preostajalo ništa drugo nego da se 1986. izda naređenje za bombardovanje glavnog grada Libije, Tripolija, pod zanimljivom optužbom da je Gadafi, novi lider, odgovoran za smrt dvojice američkih vojnika u bombaškom napadu na nemačku diskoteku.
„Svetski policajac“ imao je pune ruke posla i kada je Britanija dala evropskim Jevrejima teritoriju Palestine, kao utočište nakon holokausta. Palestina je ubrzo postala Izrael, a veliki broj Palestinaca stavljen je pod surovu kontrolu Izraela. Zapadna obala i Gaza, postaju centar okupacije, SAD ih podržavaju milijardama dolara godišnje i najsavremenijim naoružanjem. Kriza traje i danas.
Na drugom kraju sveta, komšijskom, u Centralnoj Americi, u isto vreme vlada korupcija i potpuna anarhija, što je bio dovoljan motiv da, štiteći demokratiju, Pentagon i CIA usmere svoje resurse i kazne Nikaragvu, El Salvador i Gvatemalu, koji se, uzgred, i danas suočavaju sa velikim, nepromenjenim problemima. Da bi problem bio veći, Pentagon je u Džordžiji otvorio ,,Američku školu’’, kojoj je zadatak da obučava vojnike latinoameričkog porekla kojima je posao da intervenišu baš u latinoameričkom području.
U dugo iščekivanom partneru, Africi, rat za nezavisnost Angole i Mozambika otvorio je nove mogućnosti Americi u trgovini oružjem. Kako izazovi za veliku silu nikada ne prestaju, pojavio se još jedan, veoma primamljiv. Naime, kada je Avganistan odlučio da mu Sovjetski Savez više ne bude prijatelj, bila je potrebna pomoćda se prijateljstvo raskine. U pomoćje pristigla Amerika oružano podržavši islamski, avganistanski svet. Veliko prijateljstvo između Osame bin Ladena i CIA, neočekivano će se kasnije pretvoriti u najljuće neprijateljstvo. Sovjeti iako sa značajno manjom i nerazvijenijom ekonomijom, nisu imali izbora nego da sva ulaganja usmere u vojsku. ,,Srpska braća’’ se u tom potezu nisu pokazali kao mudri, jer je pokušaj dostizanja američke vojne spremnosti uslovio potpuni kolaps ekonomije, gubitnički položaj u hladnom ratu i teške godine za sovjetsku imperiju.
Najveći protivnik bio je poražen. Sjedinjene Države su mogle da se opuste i mirno uđu u novu fazu svog spoljnopolitičkog delovanja, gde je trebalo promisliti i smisliti novi svetski poredak.
Autor je maturant Užičke gimnazije koji u okviru razmene boravi u Americi