Tuesday, 23 February 2010

CAST OBJECTS Workshop, February 2010.







US correspondence for POLITIKA part 7, November 2008


Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Rane od terorizma još bole LINK HERE!!!

Sreda, 5. novembar 2008.
Amerika je dobila prvog predsednika afroameričkog porekla. Jutarnje sunce, za razliku od svetskih lidera, nije pohitalo da čestita novoizabranom, svanulo je kao i svakog drugog dana. Nakon raspusta i izbornog dana, ponovo je vreme za školu. U školi, kao i svuda, priča se o Obami, ali i Mekejnu koji se na lep i učtiv način pozdravio od Bele kuće.
Ali, nisu sva lica zadovoljna. Vozač školskog autobusa, koji je stalno vedrog duha, izgledao je zabrinuto jutros.
– Je li to zbog novog predsednika? Kako vam se dopada?– upitao sam ga.
–To me pitaj za dve godine. Ne znam, valjda je svaka promena dobra. Ono što ja znam je da nakon 11. septembra 2001. nije bilo terorističkih napada. Sada se ne osećam sigurnim. Ne mogu da zaboravim sve prijatelje koji su poginuli.”
– Poginuli? – činilo mi se da sam loše čuo.
– Da, ja sam radio u Svetskom trgovinskom centru i imao sam mnogo prijatelja tamo. I mnogo ih je poginulo. I zbog toga sam sada ove, u Nju Meksiku, a ne u Njujorku. U Njujork jednostavno ne mogu da odem. Poslednji put bio sam2001. godine.
Više nisam zapitkivao.
Nedelja, 9. novembar 2008.
Treći je i poslednji dan mog boravka u Oklahoma Sitiju, a već sam se poželeo Rio Ranča. Na prvi pogled, bio sam očaran zelenilom kojeg u Nju Meksiku nema. Ali sam danas, dok odlazim, shvatio da se ispod tog zelenila krije mnogo više prljavštine nego što su đubretari iz Nju Meksika ikada videli.
– A sada te vodim da vidiš gde ubijaju ljude– rekla mi je „američka rođaka”, kojoj je bio zadatak da me upozna sa gradom. Naglo je skrenula u neku, čudno prljavu ulicu. Ubijaju ljude? Tek tako?
Simbolično, nakon vožnje kroz „geto”, odvela me je u Memorijal, posvećen bombaškom napadu na zgradu u centu Oklahoma Sitija, u kome je 1995. poginulo 168 ljudi. Na moje pitanje, da li je to bio teroristički napad, odgovor je bio jasan:
– Ne, bombaš je bio Amerikanac!
U nastavku razgovora, i mog ubeđivanja da terorista može biti i Amerikanac, shvatio sam da se pojam terorista ovde isključivo vezuje za osobu islamske veroispovesti.
U povratku iz Oklahome, prolazeći kroz Teksas, svratili smo u jedan restoran na ručak. Sedeo sam za stolom sa „američkom majkom”, njenim prijateljem i njenim sestrićem, svi likom Meksikanci, sem mene. Naručili smo hranu, hamburgere, čizburgere... Nakon što smo shvatili da smo jedini koji nisu dobili čips, dok čekaju naručenu hranu, „američka majka” se pobunila:
– Možemo li da dobijemo čips?
– Čips ide samo uz američku hranu, ne uz meksičku–ljubazno je odgovorio radnik.
– Ali niko od nas nije naručio meksičku hranu”, bilo je sasvim jasno.
„Ali vi ste Meksikanci– izgovori beli Amerikanac, i činilo se da će ga stid nadživeti.
Ponedeljak, 10. novembar 2008.
Čekajući početak prvog časa, u hodniku, prišla su mi dva nepoznata Amerikanca. Zapitali su me da li sam ja iz Evrope? Zašto pitaju – shvatio sam nakon što sam im rekao da jesam.
– Reci ti nama, je li istina da je na svetu prostitucija jedino u Evropi dozvoljena? On mi ne veruje– rekao je prvi pokazujući na drugog. Pitanje je bilo kao poručeno.
– A da li ste ikada bili u Oklahoma Sitiju– zapitao sam ih, planirajući da im dam, za njih verovatno fascinantnu, informaciju da prostitucija postoji i u samom „srcu” Amerike.
– A gde je to? – odgovorili su mi pitanjem.
– Oklahoma Siti? Pa u državi Oklahomi, očigledno.
– A, to je u Evropi? Jel’ da?
„Ne! To je na pet sati vožnje od Rio Ranča”, pomislio sam.
– Da, Oklahoma je u Evropi– rekao sam im i tužno otišao na čas.

Marko Milovanović
[objavljeno: 16/11/2008]


Saturday, 13 February 2010

OXFORD, UK







US correspondence for POLITIKA part 6, November 2008



Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Nemojmo o ratu u Noći veštica LINK HERE!!


Četvrtak, 30. oktobar 2008.
Učim „Rekonstrukciju” iz američke istorije. Lekcije su pune prikrivenog patriotizma. Prisećam se udžbenika za istoriju, za treći razred gimnazije i Karađorđa, koji je opisan kao šumadijski gorostas koji se vinuo i dao krila izmučenom narodu i tako se tešim.
Lako je priznati, a zvuči i kao istina: „Američka nacija ima jednu boljku – osećaj nadmoći”. Većini Amerikanaca ne bi bilo lako da ovo izgovori, baš kao što ni većini Srba i svih drugih ljudi na svetu ne bi bilo lako da kažu: „Moja zemlja boluje od osećaja nadmoći”. A boluju li svi i šta je razlog tog bola? Možda očuvanje nekakvog identiteta podrazumeva prisustvo te boljke, a možda je „bolest” teška reč. Istina je, američki udžbenici ne govore sve onima koji iz njih uče. Diskutabilne poruke se prenose na vrlo direktan način. Nije li svuda tako?
– Zašto Amerika ratuje? – upitao je danas profesor američke istorije. Odgovora dugo nije bilo. Ja nisam hteo da se mešam u unutrašnja pitanja zemlje u kojoj gostujem.
– Za demokratiju – začulo se stidljivo iz poslednje klupe.
– Ne verujem. Gorivo je mnogo vrednije od demokratije – neko je tiho dobacio.
Petak, 31. oktobar 2008.
Po dolasku iz škole, umoran, odmah sam legao u krevet i zaspao.
Neko zvoni! Probudio sam se i pogledao na sat. Ko bi to mogao biti? U kući sam očigledno sam, pošto gost ne prestaje da zvoni već dobrih pet minuta. Otvorio sam vrata i onako umoran, zaboravivši da je večeras Noć veštica, bio zatečen onim što sam ugledao. Dva petogodišnjaka, razbijenih glava, oblivenih krvlju zatražili su mi na tradicionalan način slatkiše. Odahnuo sam. Zamolio sam ih da sačekaju. Ušao sam u kuhinju i, preturajući po fiokama, razmišljao o onome što mi je juče jedan drug u školi rekao: „Ako im se ne dopadne slatkiš, onda uzmu jaja i gađaju ti kuću, kola, a nekada čak i tebe!” Na sreću, nekoliko lizalica im je bilo dovoljno.
Na trpezarijskom stolu već četvrti dan me čeka bundeva,a nikako da je isečem i od nje napravim strašilo. Hajde, uradiću to sada. Zasukao sam rukave, uzeo nož i obeležio flomasterom gde treba da sečem. Iako su me krvavi Amerikanci svih uzrasta i jedan indonežanski učenik na razmeni prekidali, iznuđujući mi slatkiše, posao je ipak bio obavljen. Na kraju sam zaključio da imam talenta za sečenje bundeva.
Još jedno poznanstvo sa američkom kulturom usledilo je kada se američki „brat” vratio sa posla i kada mi je rekao da se spremim, jer idemo u „potragu” za slatkišima. Pokušao da ga ubedim da smo previše odrasli za tako nešto, ali je njegova bila poslednja. To je moja prva Noć veštica, lažno krvava, bez imalo straha i sa puno iznuđenih čokoladica, bombona, lizalica.
Kao i u svakoj drugoj, za mene novoj, situaciji, pa i u ovoj, nisu izostala logična pitanja, na koje večito dobijam nelogične odgovore:
– A zašto vi slavite Noć veštica? – upitao sam „brata”.
– Marko! Kako zašto slavimo? Radi zabave! Ne moramo uvek da imamo razlog da bismo nešto radili!
– A zašto Amerika ratuje? – setio sam se pitanja o kome smo juče diskutovali u školi.
Bio je zbunjen. Nije mu bilo jasno zašto ga to pitam, ali mi nije tražio razlog pre nego što je odgovorio:
– Kako, zašto ratuje? Ponekad jednostavno nemaš izbora.

Marko Milovanović
[objavljeno: 09/11/2008]

Sunday, 7 February 2010

My UK correspondence for "VREME" on Tony Blair at Iraq Inquiry



VELIKA BRITANIJA – SASLUŠANJE TONIJA BLERA >


Od Prištine do Bagdada (LINK HERE!!!)





marko milovanović

Za "Vremeiz Londona


Hladno jutro i veliki broj policajaca na ulicama Londona nisu sprečili nekoliko stotina demonstranata da se okupe ispred Konferencionog centra "Kraljica Elizabeta", u kojem je prošlog petka održano dugo iščekivano saslušanje Tonija Blera o učešću Britanije u ratu u Iraku 2003. godine. Bivši premijer je pokušao da opravda slanje 45.000 trupa u Irak, da odgovori na mnoga pitanja vezana za kontroverze koje su isplivavale na površinu proteklih meseci, ali i da objasni svoju spoljnopolitičku ideologiju u vezi sa ostalim "intervencijama", među kojima je i ona na Kosovu.
Šarlot Ričardson iz Birmingema, čiji je sin stradao u Iraku, došla je sa nadom da će nekadašnjem premijeru u lice moći da kaže da je ratni zločinac. Ona za "Vreme" kaže da za smrt vojnika neko mora da odgovara. "Ako živimo u demokratskom društvu, onda za svaki zločin mora postojati zločinac. Za međunarodne zločince kao što je Bler postoji Tribunal u Hagu", kaže Šarlot i negoduje što je premijer u zgradu gde je saslušan ušao na zadnji ulaz.
PRAVNE NESUGLASICE: Rat u Iraku 2003. godine opravdan je strahom da Sadam Husein razvija oružje za masovno uništenje, što se kasnije ispostavilo kao neistina. Pred Istražnom komisijom Bler je ponovio svoj već poznati i često osuđivani stav, da bi u rat ušao pa čak i da je znao da Sadam Husein "nema oružje". Bleru se na teret stavlja i da je odluku o ulasku u rat zapravo doneo nakon sastanka sa Džordžom Bušom na njegovom ranču u Teksasu 2002. godine, mnogo pre nego što su propali napori oko rezolucije Ujedinjenih nacija. Postavljeno je i pitanje legalnosti ulaska u rat, jer koraci koje je Britanija preduzimala nisu bili u skladu sa Rezolucijom 1441 Saveta bezbednosti, koja je određivala kriterijume po kojima se sme vojno intervenisati.
Bivši savetnik Blerovog kabineta, lord Piter Goldsmit, u saslušanju sprovedenom dva dana ranije rekao je da je bilo "željno iščekivano" da Ujedinjene nacije donesu još jednu rezoluciju, a kako se to nije desilo, američki i britanski pravni stručnjaci pažljivo su proučili Rezoluciju 1441 i zaključili da ona dozvoljava vojnu intervenciju u Iraku. Nakon ovog svedočenja britanska javnost je bila iznenađena, a opozicija tvrdi da se "pravnim stručnjacima" iz Londona i Vašingtona ozbiljno politički manipulisalo. Dva bivša pravna savetnika Kancelarije za spoljnu politiku, Majkl Vud i Elizabet Vilmšurst, pred istom Istražnom komisijom potvrdili su da su njihove primedbe o nelegalnosti invazije na Irak bile konstantno odbacivane.
BEZ KAJANJA: Nakon više od šest sati saslušanja, komentatori većine medija složili su se da je nekadašnji premijer "navalio da odbrani" rat u Iraku. "Indipendent" na naslovnoj strani donosi oštar naslov "Bler se pokazao više kao luda nego kao lažov", dok "Gardijan" tvrdi da bivši premijer nije jasno obrazložio zašto je poslao trupe na Sadama Huseina koji nije posedovao hemijsko oružje. Nik Robinson, politički urednik BBC-ja, zapaža da tokom saslušanja, iako često navođen od strane komisije, Bler nije ponudio nikakvo izvinjenje. Na komentar predsednika komisije da se u sali trenutno nalaze članovi porodica poginulih vojnika i na njegovo pitanje "da li vam je žao zbog nečega", Bler je odgovorio da oseća "odgovornost, ali ne i žaljenje", što je izazvalo uzvike protesta u sali.
"Sadam Husein bio je čudovište, bio je opasan, bilo je bolje da se tom pretnjom pozabavimo, i ja verujem da je svet sada sigurniji", kazao je Bler, dodajući da bi ponovo učinio isto.
Rej Kejs, otac jednog poginulog vojnika, nalazio se u sali u kojoj je Bler saslušavan. U londonskom "Gardijanu" objavljena je njegova ispovest o tom "susretu". " Preko ramena video sam nekoliko markera na stolu i veoma organizovane beleške, lako je odlazio na stranu na kojoj može naći materijal za svoje veoma opširne odgovore. Tako je brzo pronalazio strane koje su mu potrebne, da sam pomislio kako je od komisije verovatno ranije zatražio spisak pitanja koja će mu postaviti", kaže Kejs.
IRAK I KOSOVO: Britanski mediji poslednjih meseci, od kada traje javno saslušanje o ratu u Iraku, porede iračku situaciju sa onom na Kosovu i u Srbiji 1999. godine. I Toni Bler je u svom iscrpnom izlaganju pomenuo Kosovo koje, kako on kaže, za vreme vojne intervencije nije izazvalo velika previranja u britanskoj javnosti.
"Mogla je da se desi i velika javna debata o legalnosti vojne intervencije na Kosovu kasnih devedesetih godina, ali to nije bio politički diskutabilan problem", rekao je Bler pred Istražnom komisijom.
Kako je Kosovo bilo Blerov prvi i, smatra se, "veoma uspešni" ratni poduhvat, moglo je da posluži kao presedan za svaki sledeći. Džeki Ašli, kolumnistkinja "Gardijana", komentariše da je Bleru iskustvo na Kosovu jako pomoglo. Time su "pokupljena odobravanja po celom svetu", što je Bleru dalo kredibilitet da posle 11. septembra priču o strašnim teroristima dopuni i onom iz ličnog iskustva o tome kako to izgleda kada se zbaci "tiranin" sa vlasti.

U svom poznatom govoru u Čikagu u aprilu 1999. godine, u kojem je obrazložio svoju spoljnu politiku sa akcentom na kosovskom problemu, Bler je ustanovio i termin "samo rat", što se odnosilo na rat ne za teritoriju i strateške interese, već za ideju i slobodu ugroženih ljudi. Mnogi kritičari, mada dosta kasnije, ovo su ocenili kao postavljanje niskog kriterijuma za opravdanje nekog sledećeg rata. Svetski portal "Otvorena demokratija" piše da ratni teoretičari posmatrajući Kosovo, Irak i Avganistan sa ubeđenjem tvrde da "samo rat" ne postoji i da su uvek po sredi i ekonomski ili strateški interesi. Nekada su objašnjenja bolja, nekada lošija, ali sva se svode na jedno: zašto bi neko trošio sopstveni novac i živote sopstvenih vojnika ako zauzvrat ne dobija ništa?
AMERIČKA VEZA: S druge strane, učešće Britanije u rešavanju konflikta na Kosovu gleda se i kao jačanje veza sa Amerikom. Deo britanske javnosti smatra da je prijateljsko "pamti pa vrati" obavezalo Ujedinjeno kraljevstvo na rat u Iraku. Robin Lasting, autor i voditelj popularne emisije "Svet večeras" na BBC Radiju 4 nakon niza osuda na račun odbrane bivšeg premijera postavio je pitanje o savezništvu sa Sjedinjenim Američkim Državama, ulogom u NATO-u kao i poziciji Ujedinjenih nacija.
"Veoma me je intrigiralo kako je on (Bler) prokomentarisao diskusiju koju je imao sa predsednikom Klintonom vezanu za NATO intervenciju na Kosovu 1999. Bler je rekao da, imajući u vidu Klintonovu podršku Britaniji za Kosovo, snažno oseća da to Americi treba uzvratiti u Iraku. Ne zaboravite – nije bilo eksplicitnog zaustavljanja od strane Ujedinjenih nacija za intervenciju na Kosovu", kaže Lasting u svojoj emisiji.
Nekadašnji premijer Kosovo koristi i kao objašnjenje da rat u Iraku nije inspirisan borbom protiv islama. U intervjuu datom prošlog decembra američkoj televiziji ABC, na pitanje novinara da li je rat u Iraku imao dimenziju borbe protiv muslimanskog sveta, Bler je odgovorio: "Prva odluka vezana za rat i mir koju sam doneo bila je oko Kosova, gde smo mi pomagali kosovskim Albancima koji su bili muslimani u borbi protiv hrišćanski pravoslavne vlade."
Opšti stav koji se mogao čuti na svim medijima jeste da se Bler snažno branio, i da je neočekivano i dalje ponosan na rat u Iraku. "Obzerver" piše da najteže ispitivanje ipak čeka trenutnog premijera Gordona Brauna, zbog činjenice da mu je javno saslušanje zakazano svega nedelju dana pred parlamentarne izbore. Iako Braun nije bio zadužen za najteže odluke u vezi sa ratom u Iraku, nezgodna pitanja koja ga čekaju mogu uticati na rezultate izbora.




Cardiff, 2009