Tuesday, 15 June 2010

Sunday, 6 June 2010

LONDON in JUNE, June 2010








US correspondence for POLITIKA p. 10, December 2008


Dnevnik srpskog srednjoškolca u Americi

Kome zahvaliti na Dan zahvalnosti LINK HERE

Utorak, 25. novembar 2008.
Svake tri sedmice, američki školski sistem me obraduje. Sutra, ponovo počinje raspust, jer je u četvrtak Dan zahvalnosti. Spremaju se ćurke i pite od bundeve, popusti za dan posle praznika. U školi, svi žele da nauče strance kako se slavi Dan zahvalnosti, ali stranci ih uvek razočaraju time što znaju. Kako vi to znate i zašto bi to neki stranac učio u školi, nisu najčešća pitanja koja mi postavljaju nakon što im kažem da znam čemu ćurka i ko su bili Pilgrimi. Najčešće pitanje je: „Slavite li i vi, tamo, u Srbiji, Dan zahvalnosti?”
– Da zahvaljujemo Pilgrimima? Teško. Mi se i sopstvene istorije plašimo. Sklanjamo spomenike, menjamo imena ulica, gradova.
Profesor američke istorije današnji čas posvetio je „zahvalnosti”. U američkim intelektualnim krugovima dugo se vodi debata o tome kome Amerikanci zahvaljuju, a ko je sve Amerikanac. Iako je procenat ljudi, koji su protiv slavljenja Dana zahvalnosti vrlo mali, njihovi argumenti su veoma jaki i predstavljaju trn u oku onima koji nastoje da predstave američko društvo kao savršeno uglađeno. Gospodin Eberhart jedan je od retkih profesora koji se stalno trudi da pokaže i drugu stranu i ukaže na postojanje problema. Amerikanac je stanovnik Amerike i može biti crnac, belac, Azijat, katolik, Jehovin svedok, pravoslavac, musliman, domorodac... Na Dan zahvalnosti zahvaljuju svi Amerikanci, i muslimani i Azijati i domoroci. Zašto bi domoroci, koji su takođe Amerikanci, zahvaljivali onima koji su ih pokoravali i oduzimali im zemlju?
Za raspust ću ići u Teksas, u Amarilo, da proslavim praznik sa celom američkom porodicom. Iako me pomisao na dug put i „mirišljavi” Teksas ne oduševljava, izdržaću. Što bi profesor španskog rekao: „Amarilo je lep deo Amerike, u koji bi svako ko poseti Ameriku trebalo da ode, jednom”. Meni je ovo četvrti put.
Četvrtak, 27. novembar 2008.
Došao je dan kada, cela ili ne, Amerika zahvaljuje. Njujorkom se paradira, slave se i veličaju porodica, jedinstvo, Bog, iako je o tim pojmovima teško misliti punih usta.
„A ti sinko? Kome ti danas zahvaljuješ?”, upitao me je jedan stari gospodin, nakon ručka.
Kome ja danas zahvaljujem? Nisam imao odgovor. Danas je Dan zahvalnosti. Zašto ga ne bismo tako posmatrali, bez velikog slova D. Neko zahvaljuje poslodavcu, neko roditeljima, neko Bogu. Možete zahvaljivati kome god hoćete; reći „hvala”, nije teško, a jako je važno. Ali, šta je prepreka? Tradicija? Najjednostavniji odgovor na svaku nelogičnost u svakom društvu. Ista ona „tradicija” koja je bila protiv Obame, danas sprečava neke Amerikance da kažu „hvala”, iako imaju i kome i zašto.
U povratku iz obližnjeg sela, gde smo ručali, u Amarilo, prošli smo pored nekoliko šoping centara. Videti kako se Amerikanci već u sedam sati uveče spremaju za kupovinu koja počinje sledećeg jutra, veliko je iskustvo. Dve slike su me potpuno fascinirale. Prva je slika, koju sam video ispred šoping centra „Best Baj” koji je najavio „neviđene” popuste za jutro nakon Dana zahvalnosti, gde je pedesetak Amerikanaca u dvadesetak šatora, zalogorilo. Druga je slika fudbalske utakmice, koja je organizovana ispred „Volmart super centra” u iščekivanju, takođe, neverovatnih sniženja. Amerika, zahvalna ili ne, spremna je za najveću kupovinu ove godine i izgleda da se „hvala” najpre govori onima koji su spremili primamljive popuste.

Marko Milovanović
[objavljeno: 07/12/2008]