Saturday, 21 August 2010

Saturday, 14 August 2010

VISEGRAD, Bosnia and Herzegovina, July 2010

Interest: Different city, City based on a monument 









Tuesday, 10 August 2010

US correspondence for DANAS part 9, March 2009



13/03/2009 18:38

Istorija, razlozi, sadašnjost i sudbina američkog ratovanja (9)

Vijetnamski sindrom

Pogledi iz amerike

AUTOR: MARKO MILOVANOVIĆ
Čitajući prethodne tekstove o ratovima koje su vodile i vode Sjedinjene Države, lako je stvoriti sliku da je podrška koju takva ideologija ima nesalomiva i isuviše jaka. Milijarde dolara godišnje i učešće najvećih svetskih korporacija mračna su pozadina ovih aktivnosti. Ali kako u crnom krugu uvek ima komadićplavog neba, tako i ovaj problem ima one koji ga primećuju. Još od meksičko-američkih i špansko-američkih ratova, u američkom društvu, a i širom sveta, snažno i nezaustavljivo jača otpor takvom ponašanju i podrška miru. Antiratni pokret u Americi postaje izuzetno jak i uticajan tokom rata za Filipine.
Poznati američki pisac i zamenik predsednika Lige za borbu protiv imerijalizma, Mark Tven, tim povodom je rekao: „Primetio sam da Amerika ne namerava da oslobodi većda osvoji Filipine. Zbog toga sam protiv imperijalizma. Ja sam protiv toga da Amerika stavlja svoje kandže na tuđu zemlju. Imam jak odboj prema slanju naših bistrih momaka tamo, da se bore mračnim puškama prljajući svoju zastavu“. U vreme Čarlsa Vilsona, mediji su bili aparat kojim je u narodu trebalo da bude stvorena podrška ratu u Koreji. U početku, rezultati su bili uspešni, ali kada su se mnogi vojnici počeli vraćati kućama sa raznim oblicima psiholoških trauma i poremećaja ili su pak prestali da se vraćaju svojim porodicama, podrška je prerasla u rat protiv rata. Mediji i vlast su ponovo činili sve da dobiju poverenje javnosti za borbu u Vijetnamu. Neočekivano, dok je rat bio u punom jeku stvorio se najveći antiratni pokret u istoriji SAD.
Do 1969. skupilo se više od 750.000 ljudi koji su marširali Vašingtonom, tražeći da rat prestane, a njima su se pridružili i milioni drugih širom zemlje. U maju naredne godine, policija i Nacionalna garda pucali su na demonstrante i usmrtili četiri studenta u Ohaju i dva studenta u Misisipiju. Nakon toga, mladi sa 400 američkih univerziteta započeli su prvi studentski generalni štrajk u istoriji Amerike.
Kada su 1971. u sličnom protestu ubijena tri čoveka, istočni Los Anđeles postao je centar protesta. Na hiljade ljudi blokiralo je saobraćaj, a na ulicama su palili račune za struju i komunalije, odbijajući tako da porezima podrže rat. Za tri dana demonstracija u Vašingtonu je uhapšeno 14.000 ljudi, što je najveće masovno hapšenje u istoriji moćne nacije.
Američkim vojnicima na zadatku tek tada je postalo jasno za šta se bore. Mnogi su uskratili poslušnost svojim generalima, a Pentagon se susreo sa, do tada, najvećim problemom poslušnosti svoje armije.
Američki vojni stručnjak, pukovnik Robert Heinl, javno je 1971. upozorio Pentagon kakvo je stanje u vojsci, a nakon davanja izjave je i penzionisanih „Po svim dostupnim indikatorima, naša vojska koja je trenutno u Vijetnamu nalazi se pred kolapsom, zbog individualnih protesta i odbijanja poslušnosti, ubijanja sopstvenih nadređenih, nerazumnog korišćenja sedativa i gubitka motivacije“.
Vojnici su ubrzo postali nosioci antiratnih ideja. Po povratku sa ratišta predvodili su demonstracije. Burne, 1971. mnogi veterani su vratili svoja odličja vladi, bacajući ih pred američki kongres tokom jednog protesta. Američkoj vlasti ovakvo javno mišljenje nije odgovaralo, pa je u visokim krugovima nacionalni antiratni osećaj nazvan „vijetnamskim sindromom“. To je dovelo do toga da, u naredne dve decenije, SAD poboljšaju naoružanje u zamenu za manje vojnika na ratištima. Dolaskom Džordža Buša starijeg na čelo države, ratni intenzitet je pojačan i znalo se da nove operacije moraju biti kratke i efikasne kako antiratni pokret ne bi imao vremena da se aktivira. Ali čim su sukobi na Bliskom istoku ponovo buknuli, Vašington i San Francisko bili su preplavljeni demonstrantima.
Uskoro je došao i jedanaesti septembar i napad na Kule bliznakinje, a najava Džordža Buša mlađeg da se sprema „dug i krvav“ rat protiv terorizma ponovo je zaplašila hiljade Amerikanaca, koji su započeli proteste širom Vašingtona, tražeći od Buša da obustavi paljbu i preuzme odgovornost za izgubljene živote. „Vijetnamski sindrom“ ubrzo je ovladao svetom. Tako su 15. i 16. februar 2003. postali dani najvećeg svetskog, inernacionalnog, antiratnog protesta u istoriji, u kojem je učestvovalo više od devet miliona ljudi.
Ratovanje u novom milenijumu uzrokovalo je veliku podelu unutar SAD. Rat je uzrokovao i internacionalnu izolaciju i nikad goru popularnost SAD u svetu. I konačno, kako mnogi tvrde, doveo do promene. Na vlast je došao Barak Obama. Predsednikom su ga, smatraju najznačajniji američki komentatori, načinile: svetska finansijska kriza i osam godina ratovanja pod predsednikom Bušem.
Autor je maturant Užičke gimnazije koji u okviru razmene boravi u Americi