Saturday, 30 August 2014

Umetnost koja se ne fotografiše: Petsto dvanaesti sat Marine Abramović



London, avgust 2014

„Dođi u auvgustu ponovo, tada će biti još bolje“, rekla mi je Marina Abramović pri izlasku iz londonske Serpentajn galerije u junu ove godine. Na kraju svakog dana, umetnica u osamnaest časova napusti prostor u kojem se odvija performans i na vratima galerije pozdravlja posetioce. U toj je situacije pojedini fotografišu, jer bez zabranjenih telefona i fotoaparata to unutra nisu mogli uraditi. Tako se umetnica svaki dan vraća u stvarnost, istu onu iz koje su na hiljade posetilaca odlazili ulaskom u njen prostor. Šta je Marina uopšte želela i da li je u tome uspela, još je neizvesno. I sama sugeriše u nedavnom razgovoru za Gardijan da će joj trebati dosta vremena da shvati šta se sve dogodilo u maloj galeriji u Hajd Parku i da li je bilo uspešno.  


„512 sati“, je projekat koji je umetnica opisala kao najrizičniji i najkomplikovaniji u svojoj karijeri. To su u početku neki videli kao marketinški trik, ali je nakon tri meseca jasno da je Marina iskusan umetnik i učitelj, i da je opravdano svesna rizika.

„Trebalo mi je četrdeset pet godina rada, da bih se usudila da pokušam nešto ovako“, šapnula mi je u petominutnom razgovoru, a potom me je postavila da mirno stojim, zatvorenih očiju, na platformi u sredini prostorije.

Pre nego što mi je Marina prišla, kompozicije nepomičnih ljudi koji žmure ili gledaju u prazno već su me bacili u duboka razmišljanja o umetnosti. U svetu u kojem maestralna skulptura „Laokont sa sinovima“, izložena u Vatikanu, zakuplja pažnju prosečnog posetioca četiri do šest sekundi, koliko traje fotografisanje smartfonom, Marinini posetioci u prostoru galerije ostaju satima. Oni sa druge strane ne gledaju ni u šta, jer umetničko delo nema fizička svojstva. Savremena umetnost svela se na degradaciju svega, tako da je Marinino „ništa“ ipak mnogo više nego što je veliki deo publike ikada video ili barem doživeo.

„Slično onome što je radio Tesla, pokušavamo da stvorimo energetsko polje“, odgovorila je na moj komentar da je u galeriji stvorila atmosferu svetilišta. Nakon što sam proveo izvesno vreme nepomično stojeći, razlišljajući o umetnosti i mnogim drugim temama koje su me tih junskih dana mučile, otvorio sam oči. Odstupio sam iz grupe nepomičnih ljudi koja se od mog poslednjeg viđenja prostora znatno promenila i proširila, i vratio se na isto mesto gde sam ranije razgovarao sa umetnicom. Ponovo mi je prišla i rekla: „Vidiš, funkcioniše!“

„Ali vi niste predmet ovde“, izrekao sam misao koja me je dugo kopkala. „U tome i jeste stvar“, rekla je Marina. „Idete u toalet?“, naivno sam upitaio, setivši se njujorškog performansa „Umetnik je prisutan“ tokom kojeg je nepomično sedela satima dok su se pred njom smenjivali posetioci izložbe. „Idem u toalet, pijem vodu. Nije u tome stvar. Ja sam ovde katalizator, medijum. To je mnogo teže.“

A zašto je teško Marini Abramović da bude „medijum“? Zato, što je u proteklim godinama umetnica postala „medij“, prvoklasni „selebriti“ koja se druži sa Lejdi Gagom i Džej Ziem. Odatle i najviše prekora na račun njene umetnosti, ishitreni kritičar pripisaće tročasovno čekanje u redu ispred galerije njenoj svetskoj slavi, a zaboraviće da razmisli o svemu čemu nas umetnica uči dajući nam na tanjiru „ništa“, odnosno dajući nas same sebi.

Marini je teško da bude „medijum“ i zato što njena pojava ne nosi samo ličnu energiju koju može imati žena koju ste jutros videli u javnom prevozu ili u pekari, već energiju svih naslovnih strana, knjiga, filmova i predstava u kojima se pojavila. Zato je ovaj projekat izazovan, jer u sopstvenom prostoru umetnica sama sebi postaje najveća smetnja. Dok se direktno ne obrati posetiocu i usmeri ga na jedno od energetskih polja koja pokušava da stvori, obavijena je velom sopstvene slave. Kada vas uhvati za ruku ili vam šapne potpuno ljudsko pitanje, veo slave pada i Marini ostaje samo snažna ljudska energija. Naizgled fizički podnošljiviji, ovaj projekat Marine Abramović može se opisati kao izlazak iz uloge umetničkog dela, gde je sama donekle „žrtva“ posetilaca izložbe. Ovo je, verovatno, prirodan zaokret u karijeri iskusne, ispunjene i ostarele umetnice, kojoj se godine na licu ne vide.

Kao što sam joj obećao, došao sam ponovo, u avgustu. Tokom dva sata čekanja u redu, iz galerije su izlazili uplakani, nasmejani, ljuti i ravnodupni ljudi. Poslednjeg dana tromesečnog performansa posetiocima su date zvučno izolovane slušalice za uši, da tišina bude veća. Performans se vremenom menjao, upotreba prostorija, prisustvo stolica. Sa slušalicama na ušima shvatio sam da sa Marinom ovog puta neću pričati. Umetnica je, držeći se za ruke sa jednim posetiocem, usporeno hodala napred – nazad u jednoj od manjih prostorija, diskretno, kako sama sebi ne bi smetala. Delimično razočaran, bez teških misli koje bih ovog puta podelio sa belim zidovima, ubrzo sam otišao.


Marko Milovanović

No comments:

Post a Comment